5

5

4

4

3

3

2

2

1

1

bajagicolimp26102017

Планинарење је лијек за душу и ум. Све већи број људи свој бијег од свакодневнице и стреса проналази у планинама. Романија нам је на дохват руке. О њеној љепоти свједоче бројне пјесме и стихови. Понекад нисмо ни свјесни њених љепота и чари. Неко ко је млад научио да ужива у рају који само природа и планина могу да пруже је млађани соколачки планинар Стефан Бајагић. Овај својствени вид уживања и рекреације Стефана је привукао прије пет година.

– Мој комшија, дугогодишњи члан Планинарског друштва „Гласинац“ Соколац Миланко Боровчанин Ромсок ме позвао да кренем са њим на Копито. Тад сам био спријечен да идем. Након повратка планинари су ми препричавали доживљаје са овог пута. То је у мени пробудило жељу да наредни пут не пропустим одлазак на планину. Тако је све почело. Имао сам мале гојзерице и руксак и редовно сам одлазио на походе. Како сам растао расла је и моја љубав према планинарству. Временом сам улагао у опрему и све што је потребно за савладавање највиших планинских врхова.

Стефан, поред планинарства, воли и рукомет. Како каже, тренинзи му помажу да остане у форми, јер је за планинарско умјеће кондиција веома важна.

– Доста улажем у опрему јер већи успони захтијевају адекватну опрему. Такође је неопходно одржавати физичку спремност. Најбитнија је квалитетна обућа, затим појасеви, опрема за пењање. За успоне на наше планине није потребна посебна опрема. Довољно је усудити се и кренути са руксаком на леђима. Освајање неког врха је неописив осјећај. Велико је задовољство кад, након освајања неког врха, тај успон упишем на листу освојених. То су лијепа искуства која носим са собом и преносим их планинарима у свом друштву – казао је Стефан.

Овај свестрани младић био је члан посљедњег поклоничког путовања у манастир Острог. Иако најмлађи у групи, успјешно је дошао до циља. Каже да га за ово путовање вежу посебне емоције.

– Нисам се двоумио. Када сам сазнао за одлазак поклоника ускладио сам тренинге како бих и ја био спреман да кренем. Били смо јединствени. Заједно смо дијелили све–и муке и све добро што нам се десило током путовања. Поносан сам на то што сам стигао пјешке у манастир Острог и надам се да ћу и наредне године поново отићи – истакао је Бајагић.

Своју младалачку надахнутост и љубав према планини Стефан доказује чињеницом да је до сад боравио на свим већим планинским врховима како у нашој земљи тако и шире. Листа освојених врхова је дуга, а набројао нам је неке.

bajagicolimp26102017 2– До сад сам освојио бројне планинске врхове међу којима су Козара, Мајевица, Чврсница, Овчар, Каблар, Вихрен, Кутело 1 и 2, Мусала, Митикас, Скала, Олимп и друге. Најснажнији утисак на мене је оставила планина Пирин. Ту сам савладао три највиша врха, укључујући Вихрен, трећи врх Балкана са 2914 м надморске висине. Поглед је невјероватан. Око нас се налазило преко четрдесет врхова чија је висина преко 2000 м. Видици су предивни. То су слике које се никад не заборављају – рекао је Стефан.

Један је од ријетких Сокочана који је успио да освоји планину Олимп. Ово је досад било једно од најизазовнијих путовања. За Стефана не постоје границе. Пријавио се за ово путовање без колебања и уписао у своју планинарску књижицу и грчку Планину богова.

– Од „Планинарских вукова“ из Крушевца смо добили позив за одлазак у Грчку. Позив се односио на сва друштва са истока Републике Српске. Нас шест се одазвало позиву. Остали чланови групе су били из Источног Сарајева и са Пала. Са Крушевљанима смо стигли у Грчку. Кренули смо у освајање Олимпа. Први дан смо се попели до тачке од 2100 м, а затим смо наставили до самог врха. Планина је сурова. Било је прилично хладно вријеме. Температура се спуштала и до -2 степена. Уз много снаге и воље покорили смо Митикас – истакао је Бајагић.

Захваљујући ентузијазму, дисциплини и упорности коју посједује овај младић, на највишем врху Грчке, Олимпу, изнад града Литоцхоро који је знан и као Град богова завијорила се застава Планинарског друштва “Гласинац” Соколац и застава Републике Српске.

Пред Стефаном су многе жеље. Све су везане за висине, које су њему очигледно достижне.

– На листи жеља ми је планина Маглић, коју још нисам освојио. Ту су још Волујак, Зеленгора, Алпи, Арарат у Турској, Миџор, Проклетије, Шарпланина.

Овај шеснаестогодишњак већ живи своје снове. Својим примјером показује да ништа није недостижно кад се уложи довољно труда и рада. До наредних планинских врхова који га чекају, спретно корача, дајући примјер како младима тако и одраслима.

Аутор: Бојана Арбиња